Đurđevdan je dan koji slavi cela Srbija. 6. maja 1995. godine dan Svetog Đorđa je bio svečaniji nego ikada. Jer se tog dana igrao „Večiti derbi“. I to ne bilo koji. Te subote u proleće 1995. godine igrao se stoti duel večitih rivala!

Devedeste su bile sumorne godine. Jedna od retkih radosti su bili susreti Crvene zvezde i Partizana. I za jedne i za druge te utakmice su bile alternative za izostanak sa Evropske scene. Tada je zbog sankcija međunarodne zajednice SR Jugoslaviji večitima je bilo zabranjeno da izađu na megdan velikim evropskim klubovima.

U Humkoj je tih godina odrasla sjajna generacija. Milošević, Nađ, Mirković, Ćirić, Ćurčić su prethodne sezone su doneli duplu krunu u vitrine stadiona od milošte znanog kao stadion JNA.

Crvena zvezda u sezonu 95 ulazi sa ogromnim motivom da oba trofeja vrati u svoj tabor.

Retko viđena neizvesnost trajala je cele godine. Borba za titulu je bila rovovska. Zvezda je u jesenjem delu te sezone svog rivala već ostavila bez jednog trofeja jer je u četvrtfinalu kupa Jugoslavije bila bolja (2-0 i 3-3).

Crno-belima je osvajanje prvenstva značilo spas sezone ali i zadavanje bolnog udarca večitom rivalu, kome još bila sveža uspomena na osvajanje Evrope samo četiri godine ranije.

A onda je osvanuo Đurđevdan. Drama je dostigla vrhunac. Retko kad do tada Beograd je tako nervozan. Tenzija se osećala u vazduhu. Činjenica da se igra jubilarni stoti „Večiti derbi“ samo je dodatno podrgrejavala atmosferu.

Ulog nije bilo samo osvajanje tutile šampiona. Bilo je više od toga. Pobednik ovog duela ulazi u istoriju.  Igralo se na „Marakani“ koja je bila krcata. Bilo je 80.000 ljudi na tribinama, koliko je ostalo ispred kapija nikada se neće saznati.

Na zelenoj pozornici Partizan u većem delu susreta za nijansu bio bolji. Saša Ćurčić je odigrao utakmicu života u crno-belom dresu. Gol je bio neminovan. Postavljao se samo pitanje kada će odbrana Zvezde kapitulirati.

Mreža golmana crveno-belih Zvonka Milojevića bila je netaknuta sve do 71. minuta. Tada se vihorni Savo Milošević sjurio kroz odbranu Crvene zvezde, kao na tacni poslao loptu Nenadu Bjekoviću Junioru, lopta se odbijala od jednog do drugog, na kraju ju je Bjeković u padu nekako zakačio i ona je ušla u gol – 0:1! Jug je eskplodirao!

Taj zvuk slavlja Partizanovih navijača kao da je probudio igrače u crveno-belim dresovima. U napad kreću svim snagama  i samo osam minuta posle vodećeg gola crno-belih, Stojkovski je iznudio jedanaesterac posle prekršaja Dražena Bolića u kaznenom prostoru Partizana! Loptu „na kreč“ namešta napadač Zvezde Darko Kovačević koji snažnim i preciznim udarcem lako vara čuvara mreže Partizana Dragana Pandurovića.

Ovaj pogodak je ulio dodatnu snagu Crvenoj zvezdi. Povijala se odbrana Partizana pred naletima Zvezdinih igrača ali se nekako držala sve od 85. minuta. Ponovo Kovačević snažno šutira, Pandurović samo kratko odbija loptu do samog Mitka Stojkoviskog koji iz neposredne blizine šalje loptu u mrežu – 2:1 za Zvezdu, pobeda koja je značila ne samo osvajanje titule nego i ispsivanje istorije!

Od tada je prošlo 27 godina i 65 duela večitih. Sutra je 166 „večiti derbi“ Utakmica koja je veća od fudbala. Ali ne od života. Zato treba zapamtiti da bez obzira koliko je rivalstvo Crvene zvezde i Partizana veliko, ono je sportsko. Ili bi bar trebalo da bude samo takvo. Ne veće od toga!