Dueli Crvene zvezde i Partizana su više od obične fudbalske utakmice! Jedna od najvećih podela Srpskog naroda je da li crno-bela ili crveno-bela boja ona koja se nosi u srcu, ona koja se nosi u duši!

Izbor, ako se to može nazvati izborom, pravi se u najranijem detinjstvu.

Da li će dečak navijati za Zvezdu ili Partizan odlučuju mnogi faktori. Za koga navijaju deda i otac, za taj tim će navijati sin. Ili možda neće. Iz inata! A inat je jak u našem narodu. Za koga mu navijaju drugovi. Gde igra igrač kog dečak najviše voli.

Kada se taj izbor desi, tada počinje prava magija. Tada počinju priče o slavnim i velikim pobedama voljenog tima, i nesrećnim i nezasluženim prazima. Prepričavaju se golovi, ponavljaju se akcije svog tima na livadi kada se igra fudbal, vole slavni igrači.

Jedno od prvih najvećih uzbuđenja svakog mladog čoveka je odlazak na prvi „Večiti derbi“ To se pamti čitav život.

Pobede koje se najviše slave su pobede na derbiju i porazi koji najviše bole su baš posle derbija.

Kako je sve počelo?

Bila je hladna nedelja tog 5. januara 1947. godine. Rat samo što se završio.  Priča se da je bila nezapamćena zima. Snežna mećava, jaka košava, i čak -19 stepeni.Pred 4000 hrabrih duša u 10. kolu prvog posleratnog prvenstva Jugoslavije sastali su se Partizan i Crvena zvezda. Pred početak duela Partizan je bio favorit. Bio je prvi na tabeli sa deset uzastopnih pobeda. Zvezda tek četvta.

Između njih su se smestili članovi kasnije „velike četvorke“ Jugoslovenskog fudbala, Zagrebački Dinamo i Hajduk iz Splita.

Utakmica je bila odlična. Prava prvenstvena.

U udžbenicima istorije ostaće zapisano da je rezultat bio 4:3 za Crvenu zvezdu. Kao i to da je prvi gol u duelima Beogradskih rivala postigao Jovan Jezerkić, u 12. minutu glavom, pa onda još jedan u 25. minutu.

Zanimljivo je pomenuti da je u prvom „večitom derbiju“ viđena i prva „sporna“ odluka sudije. Partizanovi igrači su sa puno strasti ubeđivali delioca pravde dr. Lalića da lopta nije prešla gol liniju. Ali kako to u derbijima biva, sudija nije promenio odluku.

A da li lopta stvarno otišla u gol?

To će ostati jedna od večitih tajni „večitog derbija“. Sneg je nepretano padao, linije igrališta su bile zavejane, tako da su samo oni koji su stajali iza gola mogli da vide šta se zaista desilo.

Sledeći gol je postignut u 54. minutu. Jezerkić je posle odbitka postigao i treći pogodak. Tako je na prvom derbiju viđen prvi „hat-trik“. Predrag Đajić tada postiže dva gola. Jedan doduše u svoju mrežu, a drugi za 1:3 u gol Partizana.

Pred sam kraj te hrabre duše koje su gledale utakmicu nagrađene su sa još dva gola. Prvo još jedan autogol, Kašanin je bio nespretan, da bi na kraju prva legenda Partizana, Stjepan Bobek dao gol za konačnih 4:3, za Crvenu zvezdu.

U prvom „večitom derbiju“ je viđen i prvi crveni karton. Tek da se započne veliko „večito“ rivalstvo.

U nedelju će se na stadionu „Rajko Mitić“ Crvena zvezda i Partizan sastati 166. put. Vremenom derbi je postao jedan od deset najvatrenijih  koji se igraju na celom svetu. Podatak za pohvalu.

Ali u poslednje vreme „večiti derbi“ više ne sija starim sjajem. Ljudi mu se više ne raduju kako su to činili njihovi očevi i dede.  Dueli Zvezde i Partizana su uvek bili ogledalo našeg društva.

Odraz tog ogledala danas je pomalo „mutan“.

Zašto?

Da bi se došlo do tog odgovora potrebno je da se svi zamislimo i na široko i na dugačko činimo ono što smo zaboravili. Razgovaramo. „Večiti derbi“ u tome može da pomogne. Možda baš on može da postane način da se pomirimo među sobom, da zaboravimo i oprostimo sve podele koje među nama vladaju.

Možda onda taj odraz postane sjajan kao što je nekada bio.

A derbi bude opet bude ono što je bio.

Praznik!